Kannst du auch nicht schlafen?

ponekad imam utisak da sam porasla i da sam se naglo promenila. u tim danima, sve deluje sofisticirano, na mestu; čak i misli, koje su uvek zbrkane. svaki pokret koji načinim dobija na vrednosti, svaka poza odaje određenu vrstu dostojanstvenosti, ako se to može tako nazvati. a onda to odjednom nestane, i sve se vraća prvobitnom haosu. kao kada kupite nove patike, pa vas prve nedelje obuća žulja, tako se i moja koža rasteže i savija, te mi nekad padne na pamet, kad to Nešto nestane, da sam se samo navikla na promenu, ali to ovde nije slučaj-ja nazadujem i vraćam se na ono što sam bila pre tih čudnovatih momenata.
i kao što je Rumi napisao kada se zapitao Ko sam ja, tako se ni od moje sudbine ne može pobeći(kao ni od pitanja koja mi ona donosi), jer kad joj zalupim vrata ona na moja ledja preko krova padne, a ja onda žalim što nisam lepo otvorila, jer sad moram da popravim krov.
Više u mojim mislima nije aktuelno Ko sam ja. nisam jos spremna da odgovorim u potpunost na to pitanje. za sad mogu samo da kažem samo da sam duša koja i dalje traga za odgovorima i spokojem koji oni donose. iskreno, ne znam više ni šta znaši biti spokojan. zaboravila sam period u kom sam nemarno kaskala kroz život, ostavljajući jedva vidljive korake kroz pesak. zaboravila sam čak i kad sam počela da tragam i da brinem, prvenstveno za sebe pa i za život ljudi koji se odvija oko mene. možda sam zaista porasla onog trenutka kad sam prestala da se opirem svojoj prirodi-da volim. ali čak iako u meni sada ima više ljubavi neko ikada ranije, imam utisak da opiranju nekada neće doći kraj. šta više, možda me malčice i plaši ta utopijska ideja o meni idelanom životu, neglde na planini bez čvora u stomaku, okružena ljudima koje volim i koji me vole. sada je meni to strano. veoma strano.
još jedna stvar pre nego što se vratim na prvobitnu temu, vodim se filozofijom da ako mi je ljubav osećanje koje dominira u odnostu na sva druga osećanja, i ako je nesebično i neizmerno dajem drugima, ona se reflektuje i zapljuskuje me svojim talasima. možda to što ja delim nije ljubav, jer postadoh umorna, ne od same ljubavi, već od njenog nedostatka, jer nekako mi deluje da ona samo u jednom pravcu teče, iz mene a nikad ka meni. možda ja previše tražim. zar je previše želeti biti voljen? ne u romantičnom smislu, ne. jednostavno voljen u smislu koji ti odaje da te druga osoba ceni i poštuje kao ljudsko biće sebi ravno. imam i ja momente kada sebičnost nadvlada volju, i ovom prilikom ne želim da kažem da sam ja neko nesebično dete koje zrači ljubavlju, kvazi prosvetljena osoba koja je uvek srećna i svaka druga reč joj je Namaste, ne, već naglasih šta sam, kad se već etiketiramo, da onda idem do kraja, ali kako god da okreneš, poenta je da mi fali nešto, cepa me.
da se vratim na ono što sam prvobitno htela reći.
S obzirom da Ko sam ja više nije na počasnoj poziciji broj 1, moralo je nešto novo izroniiti na površinu da bi uzburkalo, a samim tim i održalo, moju radoznalost. jedno od glavnih pitanja koja postavljam sama sebi je Šta sad. I Šta sad? ne znam. ne znam ni gde sam ni šta sam a kamoli šta da radim. teoodorin tekst me je zaintrigirao, kaže počni sa onim što već imaš, i tako meni sine da nemam ništa, te me uhvati panika. al onda shvatih da imam volju, a od volje sve nastaje, ako je imaš, naravno. okej, imam volju šta sad sa tom voljom da radim? da li da je pustim s lanca da sama sebi iskopa grob ili da je polako, taktički na to navodim. eto. ništa ja ne znam. u svakon tekstu se pojavljuje „ne znam“, na svako pitanje ja prvo odgovorim sa ne znam, čak iako znam odgovor,
ne znam mi je uglavi
ne znam mi je u nogama
ne znam mi je u srcu.
čak iako volja uspe da nadje svoj put do ostvarenja, ja tad ne bih znala šta da radim. i onda shvatih da je to jedan veliki problem, ne samo kod mene, već generalno kod ljudi.
sve to je malo kompleksnije(makar u mojim mislima), te ću se truditi da ovo na što jasniji način pojasnim:
Recimo da ja, jelena popović, imam za cilj da budem direktor. naporno radim na tome, završavam kojekakve fakultete, upoznajem ljude i sklapam veze koje bi mi kasnije pomogle na svom putu do direktora, ja maštam o tome kako sedim u crnoj kožnoj stolici, u poslovnom odelu, potpisujem neke papire sa osmehom na licu. i posle određenog perioda, postadoh i ja direktor, kupih dobar stan u centru grada, auto i uplatih aranžman za dve osobe. potpisujem papire vrtim se na crnoj kožnoj stolici i odjednom mi postaje dosadno. e, tad se ja pitam šta sad i tako mi prodje prva nedelja na novom poslu.
druge nedelje sam opet u kancelariji, potpisujem papire, vrtim se na stolici, odlazim na sastanke i trabunjam o budžetu firme, ja se pitam šta sad. tako prodje još nekoliko nedelja, možda čak i meseci, ja sam dobila ono što sam htela, ali sada nemam kuda da idem. stigla sam na najviši stepenik koji sam sebi zacrtala, i sad kad sam ostvarila šta sam još davno namerila, ja ne znam šta ću sa sobom. tada počinju preispitivanja, kašnjenje, i realizacija da ja nisam ni želela da budem direktor, jer se ispostavilo da direktori imaju mnogo više obaveza nego što sam ja to očekivala, i da to uopšte nije onako kako sam ja zamišljala. i bum, evo onoga što doktori zovu hronična depresija.
nisam ja (jelena direktor) depresivna, ja sam samo besciljna.
shvatih sad nakon ove kratke parabolice da ja neću znati šta da radim sa svojim životom dok god budem imala nešto ka čemu bih mogla stremeti… čak iako to Nešto nije neka abnormalna životna transformacija. zato večeras bacam sve u vodu. ja nisam slikar, ja nisam pesnik, ja nisam sada na planini i nisam okružena ljudima kojima bih eventualno zelela da budem. ali zato sam ja u čitavoj ovoj minuti, moja se duša od sad u sekundama ogleda.

helenadraiman
"I gle, postao si čovek i sam biraš svoj put"

4 komentara

Komentariši