beats by dre cheap

slusa se Fink, te je ovo Sort of revolution

dobijamo ideju o globalnoj povezanosti tek kada odzumiramo sliku sa našeg egoističnog ja i osvrnemo se oko sebe. na primer, nekom je juče zakasnio autobus, te je sišao na željenu stanicu u 6.43 umesto deset minuta ranije, a meni je baš tada ponestalo rolnica sa kremom. iako je dotična persona kasnila na neki tamo važan sastanak, odluči ona da ipak udje u pekaru i kupi akciju iako sam tri puta ponovila da nemamo rolnice, te je ta rolnica pripala meni na kraju smene, rolnica koju sam odnela dajani, koja je bila srećna zbog rolnice.. ali eto izgleda da je Univerzum odlučio da usreći dajanu, te dajana tu rolnicu i dobi. to je bio samo jean banalan primer(koji se ne odlikuje kompletnom istinitošću) kako bih dočarala ono što ne znam drugačije da objasnim- globalnu povezanost iliti kolektivnu svest koju pokreće Nešto što je napravilo gužvu, namamilo dečka da udje u pekaru i goricu da zaboravi da ispeče rolne. isto tako je taj zakasneli autobus(ako je uopste zakasnio, morala sam da ubacim određene stavke kako bi čitaocu bilo jasnije) imao uticaj na saobraćaj, na ljude u okolini i one koje se voze u njemu, i ta zakasnelost je nekome ulepšala dan, a s druge strane nekog totalno izbacila iz takta. i sve je t o deo mreže koja se širi u nedogled, nikada nije imala početak, niti će spoznati kraj. opšte je poznat pojam svesti i samosvesti, te ne želim sada da ulazim u te vode... ali iako neki te pojmove prihvataju na svesnom nivou, odredjeni broj ljudi(čak i iz te grupe) ne gleda na Zemlju kao na jedinku-organisam koji se sastoji od mnoštvo ćelija i funkcioniše kao jedna velika ćelija, koji zahvata i ulazi u život „običnih ljudi“iliti u žargonu „nas smrtnika“. Postoji jedan natpis pored kog prolazim svakog dana, i uvek me nešto natera da podignem glavu svaki put kada autous kraj njega zastane. ne mogu konkretno da se setim šta piše, ali je na foru „nemoj biti smoren, joj :3“. i meni to izmami osmeh, i tako se ja nasmejana okrenem u trenu i prodjem pogledom preko ljudi sa kojima putujem, jer kako kažu osmesi su zarazni, te je možda i moj osmeh izmamio još jedan, ili pak smorio dodatno nekoga ili rastužio.. ne znam, ali znam da sam malčice skrenula sa teme, ali nije kao da moji tekstovi imaju smisla, te mi ne vredi da brišem sve i pišem ponovo. u svakom slučaju, želela sam to da pomenem. anyway, otuđili smo se previše i od sebe samih i od drugih. svi su se nekako povukli u sopstvena energetska polja koja niti istražuju niti pokušavaju da spoznaju šta je van toga, što dodatno doprinosi manjku empatije i razumevanja drugih, kao i spleta dogadjaja i susreta koji se odvijaju nama pred nosem. eto šta nam se desi kad dodje do moždane hibernacije. ljudi više ne opažaju, nisu radoznali. nisam ni ja, te je ovo možda na neki način kritika u svoje ime, ali o osećaju krivice razglabam već neko vreme, i imam utisak da nisam još sebi pojasnila neke stvari da bih mogla o tome da pišem. nakon još jednog pokvarenog usb-a odlučila sam da počnem na papiru pisati, ali i meni je počela drhtati ruka, jer eto dodjoh i do tog momenta kada ne mogu da ispratim tok misli. kažu da neke ptice nikad ne polete, a meni ta izreka veoma para uši, te verujem da iza svake pokunjene ekspresije živi biće koje nije zalutalo, već polako kaska ka svom domu. a kada se svi vrate svojoj kući i nadju pogodno sjatište, na zemlji će vladati harmonija na globalnom nivou koja će se odlikovati prvenstveno ljubavlju i razumevanjem, a kada u nama preovladaju te stavke, sve ostalo prihvatamo sa radošču, neće više biti zakasnelih autobusa, ili pak to neće biti bitno...

My journey to the stars
http://trrtmtm.blogger.ba
31/12/2016 18:28