My journey to the stars

Deep in earth my love is lying And I must weep alone

20.09.2016.

"Pesnik" nije više mogao da ćuti.

Od momenta kada je prvi put otvorio oči tog dana, znao je da će, u odnosu na ostala dela, pisati samo istinu. Njegovu verziju istine. Ovoga puta, mislio je, reči neće biti planirane, toliko će se izgubiti da neće postojati način predviđanja redosleda reči… samo će sesti, uključiti laptop i pustiti mozak na pašu dok prsti rade svoj posao. Rekonstruisao je taj događaj prethodne noći, ali iako je imao plan, nejgove racionalne misli bile su bespomoćne kada su stale ispred istine koju je njegovo srce želelo da ispriča. Nije bio spreman,ali je želeo da pokuša, i čak u prvom pasusu je primetio da početak liči na demolisanu ideju, na još jedno „nešto“ o čemu ni sa kim nije želeo da priča- neuspeli pokušaj transformisanja u ono što nikada nije bio, ali je svremena na vreme želeo da bude.
„četiri meseca i četiri dana je pošlo, a ja i dalje ne znam kako da se ponašam ispred praznog papira.reči su počele da mi se gade, a ipak, ja i dalje pokušavam da ih preuredim u nešto što će me zadovoljiti, te nikako ne mogu da nađem izlaz iz ovog lavirinta kog od milja nazivam „umetnost“. Previše vremena pokušavao sam da shvatim, ali što se više trudim, to mi je celokupna slika mutnija.. na distanci. Izgleda kao da reči koje pišem više ne mogu da nazivam svojim, i izgubljen sam jer ih želim nazad. Želim ih ponovo u srcu, u mislima i stomaku, ali ne osećam njihovo prisustvo. Napustile su me. Opeseda me potreba da istrgnem pluća iz grudi i umočim penkalo u prazan torzo. Samo je pitanje vremena kada će se to desiti.
Četiri meseca i četiri dana je prošlo. Sedeo sam u istoj poziciji, pio vodu sa česme i pisao pismo sebi. Ništa se nije promenilo… pijem česmušu i ne znam ništa.“

12.09.2016.

Chelsea Wolfe- halfsleeper aka cringeworthy

duhovi ga potapšahu po umazanim leđima, ostavljajući mu na kičmi tragove izgubljene crvene večeri. ljubičasti ponori na izbledelom usijanom licu dolaze do izražaja ispod zakrvavljenih očiju, a sa čela mu curi znoj koji njegove masne ruke nemaju vremena da obrišu. počelo je. mrak mu pulsira u glavi i nogama i nadjekuje njegovu sposobnost da rastumači da li mu pred očima blistaju utvare ili proizvodi mahnitog ludila. završava se smena i on polako pakuje stvari i dočekuje jutarnje zubato sunce sa već stvorenom slikom u glavi o narednom danu. u ovom malom gradu u kom koncept sadašnjosti zaostaje i pada u zaborav, on ima utisak da je u gomili pretencioznih sugrađanina jedino njegovo oko budno, te očajnički pokušava da dozove ničea kao jedinog ko bi mogao da razume, iako zna da je on odavno ušuškan ispod svojih tamnih čempresa. ljudi ustaju iz svojih kreveta, mesečare do prvih klupa i zauzimaju redove u pekarama i na šalterima, u polusnu viču, cenjkaju se i obećavaju, a on ih posmatra i divi se zverima koje  imaju oči a ne gledaju, pesnicama mašu u mraku i one što pevaju svoju pesmu po glavi udaraju. i taman pomisli, neko probudio se, kad ono samo nečiji prosvetljeni ego parkom tumara.
teška je sudbina ptice selice zaključane u kavezu, ispletene u mreži stokholmskog sindroma. možda on još uvek ne razume kakve sve vode moraju poći kroz rečno korito pre nego što presuši, možda ga to trenutno ni ne interesuje toliko, ali zna, jer iz duše izvlači odgovor, da će izvorska voda rane mu isceliti čim napusti mesto koje na goblju nemačkih vojnika leži. plače mu se, i jedino o čemu može da razmišlja su beogradske kiše. kakve li su?  da li potonu u sivilo zgrada ili bubnjevima objavljuju ratove bulevarima? odgovora ovoga puta nije bilo. pojam kiše se neće promeniti ako je gledaš istim očima....
*ovaj izgubljeni dečak nema petra pana da ga zagrli i zamoli da prestane; on ima samo paniku i neiskaljeni bes koji usmerava ka sebi pa mesarskim nožem po svojim ožiljcima ponovo piše istoriju kanibalizma i žvace, žvace i ždere da bi došao kući, povratio svoje ostatke i izvajao iznova sopstvenu karikaturu na skrhanom skeletu koji jedva da je u upotrebi.*

16.08.2016.

sahrana, prvi fleš bek.

leti u pogrebnim radnjama ima najviše posla. oni koji su duže vreme u ovim vodama već su dovoljno oguglali na smrt da su počeli da se šale na račun mrtvih, govoreći svaki put kada se kovčeg iznese iz  radnje kako je pokojniku dojadio pakao letnje žege, te je jadnik morao da zgekne kako bi se ohladio ispod lake zemlje. taj način razonode je na starca delovao kao odbrambeni mehanizam jer isprva ne beše njegova volja da radi kao pogrebnik, ali ne gledajući na slobodu izbora kao nešto priuštivo, nije se bunio kada su godine neprijatnosti iznedrile drugačiji pristup situaciji u kojoj se nalazi.
to avgustovsko veče je delovalo sasvim obično. vreme je proticalo u monotoniji svakodnevnice, te mu nije ni palo na pamet da bi nešto moglo da poremeti prosečan splet dešavanja na tako brz i drastičan način . starac je sedeo  na verandi i pričao sa jasminom dok je mirišljavim štapićem od lavande pokušavao da rastera komarce koji su svojom nesmotrenom užurbanošću odavali utisak da ih u ovom životu ne interesuje ništa, izuzev uličnih svetiljki i obilnog obroka. iako se na prvi pogled činilo da lavanda uspešno rasteruje insekte, jedan poveći primerak sleteo mu je na nogu i rilicom prošao kroz prvi sloj kože.  "pogledaj 'vamo. pokazaću ti kako komarci eksplodiraju",obrati se starac mladiću, "moraš bii dovoljno pažljiv inače će te prozreti i odleteti pre nego što uspeš da im se približiš." jasmin ustade sa stolice i polako obiđe oko stola zaustavivši  se tek kada je bio siguran da se nalazi dovoljno daleko da ne uznemiri ni starca ni komarca, a taman blizu da mu ne promakne ni jedan korak u procesu. starac je strpljivo dočekao komarčevu uobraženost, nakon čega je iznenađujuće spretno zgrabio predeo kože oko insekta. komarac se nije pomerio. "vidiš, sada ne može da izvuče rilicu jer je nedostatak krvi stvorio vakuum u toj cevčici. s druge strane, ako otpustim pritisak, krv će velikom brzinom dospeti u njegovo telo, što će ga preopteretiti i on će pući. nije nekakav nauk, ali je interesantno. znaš kako kažu- oko za oko, zub za zub. trebalo mi je pola godine da ovako ubijem jednog, do tad su me živog isisali.", starac je pričao, a potom objašnjenje sproveo u delo dok je jasmin sa divljenjem posmatrao proces grušanja krvi na nozi sagovornika. iako je razlika u godinama bila pozamašna, jasmin je uživao u starčevim lekcijama, prvenstveno jer ih je smatrao izuzetno korisnim i dovoljno čudnim. vratio se na svoje mesto, otpio gutljaj hladne kafe i pre nego što je odagnao gorčinu iz zadnjeg dela usne duplje, zvono na prednjim vratima je najavilo posetioca.
škripa vrata se čula, na šta obojica frknu u znak ne odobravanja arogancije gosta, ali kada se prilika pojavila iz senke i proizvela starcu poznat glas, ipak je odlučio da na ovakav čin upada ne odgovori prefinjenim sarkazmom, ali je ipak morao nešto da prokomentariše. "Nije te bilo tri dana. dobio nov posao pa se uobrazio, a? Al' 'ajde što ti nisi došao, nego ni klare nema. reci ti meni, je l' poslala malo onih kolača?"
videvši sumornu ekspresiju na erikovom licu, starac ga odmah priupita šta nije u redu, ali sa erikovih usana ni najtiši šapat na svetu nije skliznuo, što dodatno zabrinu starca koji je shvatio da je bi najbolje bilo da pošalje jasmina nazad u kuću. jamin je starčevu molbu shvatio kao uvredu ali se ipak u tišini i bez na glas izražene pobune povukao, namerno noseći sa sobom šoljice poluispijene kafe.
primetio sam da starac, koji se inače zove arlo, pokušava da suzbije netrpeljivost erikovog odugovlačenja. erik je sedeo i tiho plakao što je nateralo arla da mu se približi i zagrli ga, ali je on iz vedra neba podigao glavu, otkrivajući žar u očima kakav se neretko sreće u mentalnim institucijama, i hitro prevrnuo sto koji se nalazio odmah pored, ostavljajući sagovornika u stanju zatečenosti i blagog užasa. zatim se opušteno vratio na svoje mesto, izvadio iz zadjeg džepa tabakeru i podigao upaljenu cigaretu u visini glave, poput ume turman dok je glumila u petparačkim pričama(aka pulp fiction, prevod je sranje), što je starca, ma koliko mu erik bio drag, razbesnelo.
"slušaj ti," vikne on, "ma i putin da si, ovako ne možeš da se ponašaš u mojoj kući! podigni sto odmah! jebem mu mater, kakve li su te boljke spopale? ne znam šta bi ti klara rekla da si njoj prevrnuo sto ispred nosa, a?"
"trebaju mi dva kovčega." ova rečenica dodatno zbuni i razjari starca.
"ma nemoj! hade što si ležao u jednom, sad hoćeš i dva. eriče, govori odmah šta se dešava! ako si mislio da ću ti dopustiti da se vratiš staroj navici, grdno se varaš. bolje bi bilo da odmah odeš."
"jedan mora biti manji a drugi veći. bilo bi dobro ako bi oba kovčega bila crna. abonos je lepo drvo, mislim da bi odgovaralo. ali ni hrast... "
"eriče, nemoj me terati da te izbacim." prekide ga on.
"ali ni hrast ne bi bio loš izbor", nastavi on flegmatično. "klara je volela hrastovinu. jesam li ti ikad pomenuo da smo nakon što se vivijan rodila urezali naše inicijale na hrastu ispred zgrade?"
nastupila je kratka pauza. starac je čekao da erik ode, a erik je čekao da povuče još dva-tri dima pre nego što nastavi sa izlaganjem sopstvene tragi-komedije. nije znao kako da mu saopšti šta se desilo. smrt nam donosi razočaranje i otima miroljubivost i lepotu komuniciranja koja biva zamenjena okrutnošću reči čija podudarnost sa situacijom dovodi do višeg stepena neprijatnosti i jada. morao je biti direktan, ne može se smrt objaviti na lep način. zaplakao je ponovo i nastavio da priča, dok su se jacaji razlagali između kratkih pauza koje su služile za naglo i odsečno unošenje vazduha u pluća:
"iz bolnice sam prvo kod tebe došao. ležao sam tamo skoro dva dana. možda je i malo više prošlo, gubim... pojam o vremenu. pustili su me da vidim... tela... ništa... ništa od njih nije ostalo. vivijan i klara su mrtve... mrtve su, arlo, mrtve..."
možda obrišem ovo. nekako mi se čini da previše preuveličavam.

31.07.2016.

čitam i smešno mi je.

Sedi i jede kukuruz
dok mu se oči fiksiraju na zrnevlje koje zubima ležerno čupa iz klipa.
nešto tu nedostaje.
skida dlaku sa gornje usne,
govori o sličnosti srpskog i kineskog jezika jer njemu je to trenutno važno,
ali nikoga ne interesuje,
svi su u  nekom svom "flešu",
svi su  na trenutak postali tuđinci njemu
isto koliko i on njima
a on ne može da se suzdrži te i dalje priča,
sada o svojim snovima čije detalje samo njegov dnevnik poznaje
pa se smeška jer zna koliko je postao površan.
komunikacija u vidu reči
se uspostavlja samo među onima koji dele isto iskustvo,
sve ostalo je prazno,
gotovo nerazumljivo,
propraćeno klimanjem glave i zagrljajem,
sve biti u redu- ali on zna da neće,
jer lako je sitom čoveku baciti koru hleba gladnom,
ako mu za to ne treba ponos,
a ovde ponosa nema.
pokupio je stvari i ušao u taksi,
ali sada je on budala što ide
jer kolektivna svest se ne rotira više oko njega,
sve se ponovo deli, društvo ne stagnira
a on razmišlja
iako odgovora nikada neće biti
-kako da pokloni pažnju a da ne ujede sopstveni zglob i izvrišti bes?

ušao je u sobu i seo na krevet,
zavija devetnaestu po redu pljugu za ovo veče,
nije mu milo što traži spas u iluziji
ali u ovakvom svetu moraš nakon svega nešto biti,
 te sastavlja oproštaj samom sebi-
 "ne osuđujem način na koji biram da budem spasen".
potvrda je overena dimom i glavoboljom,
to više nije mazohizam već čista perverzija,
 razmišlja kako se, tamo negde, kupa u tuđim sokovima,
 prevrće očima i zadržava dah
- gotovo je, nema više strasti u načinu disanja
jer nedostatak kiseonika uliva sramotu,
može da se otkrije jer više nema tajni ispod jorgana.
cigareta je dogorela, vreme je da potone u san,
i u momentu pre nego što je sklopio oči, sinulo mu je:
Kuću čistim godišnje, žena hajca, šukni cecu čelom-
-tako je zapamtio šta je palatalizacija.

26.07.2016.

Hintergedanken

Ne mogu da kažem da mi je u potpunosti nepojmljivo, ali istina je da me ta misao veoma zamara. Moglo bi se reći i da me izjeda kada joj dopustim da svesno procirkuliše lobanjom, ali joj nekako prethodni izraz više dolikuje. Ne znam da li u meni budi takvu reakciju zato što je ne razumem ili je ipak poznajem toliko dobro pa samo odreagujem kada mi se učini da je strano telo. Ta misao je tu od kad sam počela da čitam, prvo dela a potom ljude, to je moj HIntergedanken(ako se oslonim na Watts-ov prevod dok je govorio o Jungu) koji kadkad ispliva pa mi se čini da drhtim pred veličinom ideje u korenu.
Pojavi se ona kada vetar duva u suprotnom pravcu ili kada se distanciram od sazvežđa pa mi bude neprijatno dok gledam njihov sjaj kao vuk otpadnik koji glaba ostatke nakon što je njegov čopor produžio, bude tu neko vreme, te se onda, nakon razlaganja ponovo stapa sa senkom dok ne dodje vreme da je trgnem iz polu sna. Ona filtrira kroz svest bes i satisfakciju, žalost i želju za nečim stranim što mi je u neku ruku donekle poznato, ali samo u vidu jednoličnog odsjaja, svetlost koju ne vidim više i tamu do koje ne mogu da doprem.
Ne znam više ni na koji način da je opišem, jer stalno je doživljavam na drugačiji način. Danas je, eto, isplivala u vidu melanholije, a i obitava oko mene od kad sam oči otvorila, te zato pišem o njoj- možda želim da me osećaj napusti.
Od kad znam za sebe ja ćutim, a možda i ne, možda sam samo takva od kad sam krenula u osnovnu školu, ali nije ni to ćutanje toliko bitno, jer ono se odlikovalo istim smislom i načinom, već razlozi, oni su glavni u svemu ovome, oni se razlikuju po nekom ličnom hijerarhijskom vrednovanju.
To drugo ćutanje, najviše na lestvici i meni najmilije je usko povezano sa "hinergedanken" (usudjujem se da ne dodam nastavak), oni su brat i sestra, dva ista lokvanja, dva oka koja mene ovako malu posmatraju sa ogromne planine samosvesti i ganjaju me zajedno sa realnošću.
Realnošću, jer ne mogu da verujem, ma koliko paradoksalno to bilo, kako ljudski intelekt funkcioniše, kako se rečenice stvaraju u tuđim umovima i oblikuju misao, ne mogu da poverujem koliko ima velikih ljudi čije me pojave opčinjavaju, toliko da mi dođe da više nikad ne progovorim niti uzmem olovku u ruke i napišem nešto. Fascinirana sam načinom na koji se stvara red reči koji je dovoljan da me toliko pomeri i bukvalno pljune po mojoj egzistenciji, a da osoba koja je to rekla ili napisala nema pojma koliko meni to dobro zvuči i kako bih dala sve samo da mogu da je poljubim u treće oko i proderem se  PIŠI OSOBO, PIŠI, PRIČAJ dok ti se grlo ne osuši, ja samo želim još koju reč da čujem, ja samo želim da ponovo (o)stanem bez daha. Možda ipak ne mogu da pojmim to, koliko je čudesno biti deo nečega, makar kroz jedno čitanje i kako do sad imam dve ispisane sveske sa tuđim mislima, ne, odbijam da poverujem, jer meni je to tako strano, ne mogu da poredim sebe sa nekim(niti to želim), ali nije to zavist, naprotiv, to je ono suprotno od toga- ja se samo divim tuđoj veličini i sanjam o tome da zaronim u tu tamu iz koje pršte dugine boje. To je hintergedanken, misao smeštena u daleke predele uma, misao koja me plaši jer pred njom mogu samo da kleknem i ponovo zaćutim i upijam.

24.07.2016.

dogodovstine sa kofa

Sinoc sam otisla na KOF, odreagovala sam iznenadjujuce pozitivno, nisam ocekivala dobar provod jer se nisam osecala najbolje u toku dana. izmedju ostalog, svirao je i bend iz francuske koji mi je toliko popravio raspolozenje s obzirom da im je muzika mesavina, nazvacu to fanki roka i pomalo svinga. da napomenem, bend se zove Joke. cak su i pricali na srpskom i otpevali dve nase pesme, vikali su JEBES POLICIJU dok su ovi cuvali ulaze, stvarno su nas podigli. niko nije mogao da ode na festival i da sedne- svi su igrali. na kraju nastupa pevac je objavio da se moze kupiti njihov CD, ali da mi sami dajemo koliko mozemo, cena je varirala od osobe do osobe. kupim ja CD, i od momenta kad sam ga uzela, ramisljala sam o tome kako cu ga preslusati kad se vratim kuci, ali dok sam se dogegala, bila sam suvise umorna te sam ostavila to za danas. naravno, posto mi se muzika toliko svidela, cim sam ustala upalila sam lap top sa jos vecom euforijom nego na koncertu. CD nije hteo da ocita. prvo sam bila fest besna(na netu postoji album, ali meni nije dostupan), reko, mozda nesto nije u redu, ali kada sam uzela drugi CD, odmah ga je ocitao. Nije mi se slusao metal u tom trenutku, te sam pokusala ponovo i tek tad sam proverila memoriju- CD je bio prazan. tek tad mi je kliknulo. IT'S A JOKE. IT'S A FUCKING JOKE. Actually, im not even mad, that's amazing. nadam se samo da sam u pravu, jer ako ostali mogu da ocitaju CD, ima da puknem.

23.07.2016.

potisnute emocije

Danas sam pokušao da plačem tri puta.
Pokušao, kažem,
jer plakanje nije plakanje ako nema suza.
Onda je došao deda,
ili bar ja tako mislim-
-zazvonilo mi je u ušima
i osetio sam spokoj-
ali sa mrtvima ne možeš biti siguran.

Obukao sam majicu iz Sekend Henda,
delovala je kao nova,
ali ju je verovatno neka Barbara iz Nemačke
nosila
čim se meni pod kožu uvlače tragovi
za koje je ona samo čekala
da mi dođu u susret.

BARBARA, BAŠ SI PRGAVA,
MOGLA SI DA JE OPEREŠ!

Majicu nisam skinuo,
velim, spraće se bes sam od sebe
a tako ne bih da me boli glava.
Zapamtiću ti ovo.

U stomaku i dalje nešto krčka,
divim se i gadim u isto vreme-
dobio sam punu meru.
KAKO JA ZNAM ŠTA JE TO PUNA MERA?

Ne, nije to Kristensenovo maslo,
punu meru mi je izložio neko drugi-
-Sećam se sad, to je bio onaj Rus,
poslednji klasik dvadesetog veka.

Ni posle trećeg čitanja ne kapiram šta se dešava;
Izvini Barbara,
možda je bolje ovako,
energija i u mašini cirkuliše.

16.07.2016.

Crtala sam malo.

Danas sam narandzasta. ljudski narandzasta; taman stopljena sa bojom da mogu iz nje da zracim.

14.07.2016.

Mhm, desava se. napisala sam sledece poglavlje.

Sunce je žurilo da udahne dašak života u sobu, a njegovi obrazi se nisu obazirali na igru između svetlosti i senke kada su prvi zraci zamahnuli repovima nad krevetom. disao je dublje i za nijansu brže nego inače dok mu se mišić na obrazu ispod levog oka blago trzao, a ispod kapaka zenice žustro divljale poput odrasih vukova zatočenih u malom kavezu. "Probudi se!", zaurla u polu snu na samog sebe a potom otvori oči i oseti kako mu se niz noge spušta osećaj utrnulosti i nezasitog nemira. pre nego što je uspeo da skupi pljuvačku i osveži suvo grlo, zamahnuo je šakom ka stočiću i zgrabio papir i olovku da bi u istom trenutku kada su se ispred njega našle okrenuo prazan list i počeo da piše prvo polako a zatim sve brže i brže dok se na kraju slova nisu pretvorila u talasaste linije sa po kojim tačkom iznad:
kada sam shvatio da sanjam, očekivao sam da ću sresti vivijan, ali ovoga puta nisam bio u noinoj kancelariji već na malom proplanku na sredini borove šume.nisam video tu šumu, bio sam slep, ali sam znao u tom prvom trenutku spoznaje da moram da produžim inače ću zakasniti na okup. kada sam zašao među drveće znao sam da je već kasno i da moram da počnem da trčim, što sam bez imalo razmatranja uradio. i dalje nisam video ništa, samo sam čuo pucketanje grančica pod mojim nogama, ali ni jednom se nisam sapleo niti sumnjao da idem u pogrešnom pravcu. iznenada sam osetio miris paljevine što me je navelo da potrčim još brže. starost mi je otežavala kretanje, ali najviše su me ometale rite kojima sam bio opasan. nešto kasnije, ne znam koliko je tačno prošlo, osetio sam da sam stigao, imajući utisak da više ne mogu da kontrolišem svoje telo i da se ovo već nekada desilo, te da moram uraditi ono što mi instinkti nalažu jer prošlost ne može da se menja a ja sam tu da sve preslikam u sopstvenu labilnu sadašnjost. ispred mene je ležalo dvanaest ljudi sa prerezanim grkljanima. prišao sam prvom koji je odavao znake života, prineo njegovu levu šaku ka  licu a potom na nju pljunuo i prislonio je na svoje oči.
više nisam u šumi, i više nisam slep, ali kao da ne vidim ništa. oko mene su samo tajnovite boje čiji obrisi dopiru iz narandžasto-crne magle, ali već narednog trenutka slika se kroz mene stvara, a ja poželeh da se prizor od malo pre vrati. dvanaest ljudi koji su ispred mene ležali mrtvi kada sam se pojavio, stajali su na istom mestu gde sam ih našao, formirajući krug. "nemamo vremena, moramo početi bez njega", reče jedan, a ostali se složiše. sada više nisam ni u šta siguran, ali verovatno su mislili na mene. bacili su svoje štapove u krug i podigli glave prizivajući kišu. čuje se topot konja, neprijatelj dolazi. imaju duge kose, nemaju bradu, ne potiču iz naših plemena. štitovi su im dugi i uski, imaju koplja i mačeve. trojica se pojaviše, ostala su još dva iza grmlja, vade noževe i prilaze prvom vraču, ubada ga najsitniji u stomak, drugi mu prelazi sečivom preko grla. u roku od par sekundi svi su ležali dole, neprijatelj svilene kose odlazi, a  oči ranjenog posmatraju mene iz mravlje perspektive. . video sam ono što slep čovek nije, da li je to uopste moguće?
slike nestaju, ponovo se pojavila magla a potom mrak- vratio sam se nazad. uzimam nož iz torbe, čujem ih kako viču na njihovom jeziku, ne razumem ali znam šta traže i pre nego što sam mahinalno zaboo sebi bodež u grlo, okrenuo sam glavu u njihovom pravcu i rekao staloženo: kosti će vaše trinaest puta trunuti na dnu fjorda pre nego što se ponovo sretnemo.

završio je sa pisanjem uznemireniji nego što je bio kada se probudio. poslednje scene su mu se odvijale pred očima a on je sve vreme prelazio prstima preko belega na desnoj strani vrata. sve snove je zaboravljao osim onih poput večerašnjeg koji su pratili priču čije poreklo nije poznavao. TI snovi su ostavljali neprijatne tragove u Erikovoj glavi i jedan veliki znak pitanja ispisan permanentnim markerom ispred koga se krije gomila pitanja poput: zašto, kako, kada i ko. izmedju nasumičnih slika iz sna odjednom mu se sećanje vratilo na sinoćni razgovor sa noom i potrebom da zakaže prvi let za drezden i ode po knjigu ispunjenom sličnim snovima koji proganjaju erika od detinjstva.
to je njegov kamen koji ga vuče nizbrdo- kada nešto naumi, to mora biti obavljeno inače će zemlja prestati da se okreće a miran život pretvoriti u konstantno razaranje čije osnove počivaju na skicama erikove banalne ideje. ustao je iz kreveta i naručio porodičnu picu, istuširao se hladnom vodom(jer vruće nije bilo) i pre nego što se vratio za radni sto i prekucao ono što je olovkom tog jutra napisano, oprao je fleku od soka sa majice i proverio kada poleće sledeći avion iz londona za drezden.

27.06.2016.

“writing about a writer's block is better than not writing at all”

Zavijam cigaretu i razmišljam o knjizi. prošlo je dva meseca od kad sam poslednji put pisala na tu temu. Stil pisanja sam pokupila čitajući Polu brata od Kristensena, a eto trenutno čitam Orvela i nikako mi ne uspeva da povežem njegov tok misli sa svojim, iako mi se izuzetno sviđa način prezentovanja njegove imaginacije. Sutra radim prijemni ispit za faks, i umesto da učim o zetsko-južnosandžačkom dijalektu, ja razmišljam o svojoj blokadi. koja jebanijada. a znam, tačno znam da mi blokada u pisanju traje tri meseca u proseku i da ću za mesec dana da sednem i da ispraznim sve iz sebe, ali meni se eto sad piše. da,da, baš sad, a ne mogu da napišem ni jednu prokletu rečenicu koja bi me navela da stvorim još jedno poglavlje. sve što iskucam mi liči na jeftini kliše, kao da je desetogodišnje dete uzelo papir i olovku u ruke i pokušalo da napiše nešto o mamutima(O KOJIMA NE ZNA APSOLUTNO NIŠTA). verujem da neću spavati večeras. zapela sam pa sam zapela a neću ništa uraditi. na kraju ću se fest iznervirati i zabosti u 9gag.


Noviji postovi | Stariji postovi

<< 04/2020 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
2627282930