My journey to the stars

Deep in earth my love is lying And I must weep alone

05.01.2017.

Sahrana, drugi fles bek. aka ne odustajem ipak od erika.

To je bio dan koji bi se mogao okarakterisati atributom “kao iz filma”, iako je ono što je donosio sa sobom bilo baš suprotno tome. Ne, ovo nije bila scena, postavljena da opčini masu i prikupi prilog za bolesnu decu, a ni Erikovo lice nije bilo sumorna, izobličena luttkarska maska koju su dodatno nakaradili u ime tradicije pozorišta- taj dan je bio poprilično stvaran, stvoren kao i svaki drugi dan- jedino se Eriku činio kao godina bez početka i kraja ili pak paraliza sna koja se nadogradjuje pred njegovim uzdahom, dok on , iako se trudi oz petnih žila, ne može da načini pomak i otera bića iz pomrčine. Kada je otvorio oči, prvo je ugledao Arla kako bdi nad njegovim umornim telom. Starac je sa strpljenjem čekao da njegov prijatelj ustane iz kreveta; možda mu je čak svojom smirenošću davao znak da ne treba žuriti, i da je u redu ako odluči da odloži naredne događaje na par sekundi. Ipak je i on čovek, i zna kada treba otići korak u nazad, i tamo nadoknaditi preskakanje srca i promašene uzdisaje. Ono što Arlo nije primetio je da je prvi deo preživljavanja ovog dana bio suviše lak za Erika. Podigao se iz postelje i nakvasio grlo hladnom vodom, te se oteturao do kupatila pored sobe Arlovog sina gde je ispraznio bešiku i uskočio pod vreo tuš. na osnovu njegovih pokreta, mogao sam da zaključim da još uvek ne razmišlja ni o čemu. pre bi se reklo da je dospeo u stanje gde svest postaje potčinjena nesvesnom, i gde nema misli ni osećanja- pokreću ga samo mehaničko sporo disanje i dobro poznavanje jutarnje rutine. poželeh da ga dotaknem, te ispružih ruku, ali od mene ne bi ništa sem pare. došlo je vreme za prvu spoznaju. prođoh duhom kroz njega, i on na to trepne. da imam ruke i noge, telo bi mi se naježilo poput njegovog. iako je na njegovom licu i dalje bilo pene, on ugasi tuš, obavije se peškirom i izjuri iz kupatila. vratio se u sobu gde je arlo i dalje spokojno sedeo i sa uzbudjenjem ga pitao: “da li veruješ u zagrobni život?” starac se glasno nasmeja, mada je bilo suviše kasno da se zaustavi ,i pogleda ga sa tugom u očima. “Razumem tvoj bol, dragi prijatelju, ali moj odgovor ih neće vratiti. čak i da postoji, njih više nema, a ti ćeš vremenom pronaći snage da nastaviš dalje. pred tobom je dug put, a njihova smrt možda tvoja lekcija. Mani se sad toga, vreme je da se presvučeš. uskoro će se pojaviti rodbina.” Arlove reči je Erik dočekao sa očekivanjem. šta više, to pitanje nije ni bilo upućeno njemu, već se ono samo izrojilo iz njegovih glasnih žica, kao neki vid upozorenja upućen radije samom sebi nego bilo kome, te odluči on da ono što je ušlo na jedno uvo, kroz drugo otpusti. Njegove reči ga pak podsetiče na Nou, koji je već uveliko trebao da stigne. Znajući Nou, erik ga pozvaše na šta mu ovaj odgovori prekidom veze. Erik zakolutaše očima i nazva ga ponovo. Posle drugog zvučnog signala, odazva se sa druge stane veze uznemireni glas: “Eriče! Rado bih ćaskao sa tobom, ali drezdenski vetar mi oduvaše kišobran! Kurvini sinovi, najavili su relativno lepo vreme. U svakom slučaju, javljam ti se kad stignem u kancelariju. Pozdravi Klaru i izvini joj se na propuštenoj večeri!” iako je očigledan monolog odavao utisak da će Noa prekinuti vezu, umesto prekida signala se čuo samo vetar. Erik nije znao šta da mu kaže. Ostavio mu je desetak govornih i teksutalnih poruka jer se dotični nije javljao, te je očekivao, iako to nije bilo karakterisično za Nou, da je u periodu od nedelju dana pročitao maker jednu. A iz svake je mogao da zaključi kroz kakav pakao mu prolazi najbolji prijatelj. “Eriče, da li možeš…” to je odjeknulo pre nego što mu erik prekide vezu. “Sad si ga, druže, preterao!” reče on kroz izdah i okrete se ka ogledalu kao da se ništa nije dogodilo. obukao je belu košulju i crni sako, i kao detalj na to dodao crnu leptir mašnu. nije baš to bila odeća za sahranu, ali starac je samo to imao da mu ponudi nakon što je erik izjavio da ne želi da se vrati u stan i pokupi nešto prikladnije(niti je tražio da iko to uradi umesto njega). U dnevnom boravku se već nakupilo dosta ljudi. Ono što me je zabrinjavalo je tišina iza tihih jecaja i vapaja ožalošćenih. nije bilo nikakve muzike, pa maker ona i sumorna bila, koja bi prigušila sveopštu tugu i učinila atmosferu koliko-toliko podnošljivijom. erik je sišao sa stepenica i većina prisutnih je gledala u njegovom pravcu, potajno analizirajuči sa blagom dozom očekivanja da i on brizne u plač. jer šta je za njih tuga ako se ne deli, i da li je bol istinski ako se na licu njegove braze ne ocrtavaju? ali ništa od toga iz njegove biti nije proizašlo. Jer presušiše njegove suze u Arlovom zagrljaju i zanemeše njegove usne pri saznanju da osoba koju je najviše od svojih priatelja voleo neće biti pored njega dok bude gledao kako mu pravo na voljene vreme krade, i sećanja zajedno sa njima zemlja zatrpava. Dopustio je ipak sebi da se rukuje sa ljudima i u stanju polu svesti klima glavom kao znak saosećanja i razumevanja zajedničkog bola. kada je gužva prošla, povukao se u ugao sobe gde je ispijao roze, klarino omiljeno vino, i čekao da ceremonija konačno počne. bio je nestrpljiv, ali to nije bila tipična nestrpljivost, već radije ona nelagodna- želja da ono što sledi prođe što pre. a kada je taj čas konačno došao, vratilo mu se sećanje i njega obli tuga jer nije imao vremena ni da se pozdravi sa njima poslednji put. i dalje mu se ideja o zagrobnom životu rojila u mislima, teodluči da veruje da one pored njega stoje, što ga umiri donekle, jer je telepatijom pokušavao da im kaže koliko ih voli. na groblju su se odvijale tri sahrane u isto vreme. Vivijan i klara sa leve strane putića, i neki pensioner sa desne. čovek sa desne strane verovatno je imao oko sedamdesetak godina,što vrati eriku osećaj da mu je vreme isklizlo kroz šake poput nauljene slamčice. avgustovsko sunce je pržilo i presijavalo na kovčezima sahranjenih. jedino kovčeg onog dekice je bio otvoren. klara nije bila religiozna, te je erik pretpostavio da ne bi želela ceremoniju. vodjen tim mislima, naredio je da kovčezi budu spušteni kada on da znak, ali prošlo je pola satai ljudi su već krenuli svojim kućama, te Arlo pogleda u svoje radnike i pokretom glave ih ukaza da urade ono zbog čega su došli. kanapi su obavijeni oko kovčega, dva crna oklopa nestaju ispod zemlje, a erikove oči kipe i upućuju poslenji pogled na stari život. I uroniše one u zemlju, a zajedno a njima i erik, doduše u svoj kovčeg, u kom ne trepće ii z kog ni moja duša ne može da ga istrgne.

<< 01/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
293031