My journey to the stars

Deep in earth my love is lying And I must weep alone

12.02.2017.

to bi bilo to sa moje strane.

E ovako: već neko vreme ovaj sajt se poigrava sa mojim strpljenjem kada je u pitanju preglednost postova koje objavljujem. veoma mi smeta to što je jedan post savršen u estetskom smisliu( sve je pregledno i odvojeni su redovi i pasusi), a već sledećih nekoliko liči na bolje da ne kažem šta. danas je, nakon što sam objavila poemu, kap prelila čašu, te sam nakon višenedeljnog razmišljanja odlučila da više ne objavljujem ovde. možda se vratim jednog dana kada uvidim da vredi pokušati, jer u odnosu na wordpress, bloger je poprilično jednostavan, te mi je mnogo praktičnije da kuckam ovde. jbg, ko mi je kriv kad sam duduk za tehnologiju. napravila sam nalog na wordpress-u,iskreno, ne sviđa mi se uopšte, ali sve je pregledno, tako da ću da preskočim žaljenje. od sada dolazim ovde samo da čitam tuđe postove. poy.

12.02.2017.

Lines of the aura

Oskudnost mojih reči je samo još jedna neobjavljena priča. Šljokice pale sa neba se ne vrzmaju više oko tebe, Ne čiste mi sa leđa gorki šerbet. Ipak, Dole kod mosta vazduh je oštar Ledeni bregovi Će do kraja februara presecati horizont I zato ti još uvek ne dam Da hodaš sam pored reke. Umesto toga, pre nego što odem Naučiću te kako da dišeš u punom autobusu, Sada kada nemaš koristi od toga da se prevrne I odvede te na dug put. Bolje i to nego da te pustim Da odvrćeš zapečaćene šrafove Saturnove Dok on pljuje po vratima raja na kupoli I na svetu zemlju šalje jahače apokalipse. Na čelu mi se nešto zapečatilo Kao da si po njemu pisao poeziju, Te će možda proći još par nedelja Pre nego što glina postane spremna za upotrebu. Dok ne bude došlo vreme Da sivu masu stavimo na grnčarski točak Moram te zamoliti da se kloniš Dunava Dunavski somovi ne jedu ljude A ti, dragi moj, Još uvek nisi čovek Iako sam biraš svoj put.

06.02.2017.

prvo deo Hasanove price.

u ulici Borovih Šuma rastu hrizanteme umesto drveća. u razmaku između prve i poslednje kuće, a razmak iznosi tačno 612,8 metara, ne postoji ni jedna klupa na kojoj bi stariji ljudi mogli provoditi sparne letnje dane, kao što bi to potencijalni zalutali turista pomislio kada bi video ovo šarenilo; ni jedan automobil ne krasi ćupriju, jer kao što možete da pretpostavite ni ćuprija nema; nema ni travnjaka, ni utabanih staza- u principu nema ničega sem kuća, asfalta i šarenih hrizantema. U ovu ulicu možete ući samo ako skrenete levo kada gledate ka istoku, ali moram vas odmah upozoriti, u ovu ulicu niko iz Grada ne ulazi, a i retko kad se desava da neko iz nje izađe. Da znaju za ovu ulicu, stranci bi pomislili da se u njoj nešto mračno i tajno dešava, ali u njoj žive sasvim obični ljudi, poput ostalih stanovnika Grada, koji su eto takve naravi i potreba, te ih ništa iz ostalih delova Grada ne privlači dovoljno da bi napustili svoj mali sokak. Isto tako, ni ostali građani nemaju potrebu da u nju ulaze, jer u njemu vlada takva politika da svako zna svoj posao i svrhu, a ulica Borovih Šuma je sasvim obična, te nikakva korist ne bi proizašla iz ulaska u nju. Sa obe strane ulice se nalazi red od po dvadeset kuća, okrečenih u belo(što stavlja cveće u centar pažnje), istih konstrukcija mada različitih veličina, ali sagradjenih tako da ne postoji ni milimetar praznog prostora u rasponu od 612,8 metara. Jedino je kuća koja se nalazi na drugom kraju ulice i koja spaja levu stranu sa desnom znatno veća od ostalih, ali ne ogleda se samo u veličini njena razlika. bela farba na njenim zidovima je znatno sjajnija, a prozori su izduženiji i sa unutrašnje strane preko njih nema zavesa. iako se i u sklopu ostalih objekata nalaze bašte koje služe zarad sađenja voća i povrća(jer setite se, oni samo od toga žive s obzirom da nemaju veze sa spoljašnjim svetom), one su smeštene iza kuća, dok je u ovoj, velikoj kući, sve ispremeštano, te se bašta nalazi iza glavne kapije, koja takođe svojom crninom odudara. Što se ljudi tiče, već je rečeno da su svi oni obični. Obični, kažem, jer meni nema ničeg stranog u njihovom načinu života,a što se vašeg mišljenja tiče, vi morate sami odlučiti ima li ičeg nepravilnog u svemu tome. U svakoj kući živi po jedna porodica, u svakoj drugoj odrasta bar dvoje dece od uzrasta do deset godina. Niko sa svog imanja ne izlazi, osim opet po potrebi, i to samo da bi otišli do komšijske bašte ako im išta u svojoj zafali ili da čestitaju jedni drugima praznike. interesantna stvar o ovoj mini zajednici je to što nove generacije poprimaju mentalitet starih i tradicija ostajanja u istoj kući do svoje smrti se nije menjala od kad je ulica dobila svoje prve temelje. ali! čak iako nikada nije dovodio pod pitanje način življenja u kom se našao, Hasana je oduvek morila želja da udje u tudju kuću- i to ne bilo koju kuću, već onu najveću, koju bi kada otac i majka spavaju kraičkom oka posmatrao sa prozora dnevne sobe. O njegovoj skromnosti se može dosta reći na osnovu njegove želje, jer on ne planira da izađe iz ulice, i njega ne zanima šta sve grad može(ako može) da mu ponudi, čak nije ni siguran da istinski želi da ostvari svoje namere, jer suviše je to odgovornosti i straha za malo dete da podnese, ali svi znamo kada nešto počne da nam okupira misli, ono vremenom ne nestaje, već svoje korenje produbljuje i širi sve dok iz toga ne proizađe delo, kao konačan plod. Hasan živi u kući broj 39 sa ocem, majkom, starijim bratom i dedom. njegova kuća je jedna od manjih, sa skoro požutelim zidovima i mahovinom izraslom na krovu. On ne zna da piše ni čita, što ga ne razlikuje od ostalih stanovnika ulice, ali kada bi znao, verovatno bi u slobodno vreme, kog ima na pretek, pisao o svojoj maloj tajni i možda se čak usudio da detaljno ucrta planove na hartiju. ni on sam ne bi mogao da kaže kada i zašto je počeo da sanjari o velikoj kući. da je rodjen možda u kući broj pet, verovatno bi ta pozicija drugačije uticala na njegov karakter(jer verujte mi, u Gradu lokacija veoma utiče na mentalitet čoveka), a možda se pak on rodio sa buntovništvom u krvi, te bi to samo kulminiralo na drugačiji način. bilo kako bilo, Hasan je rodjen u kući broj 39, i taj broj diktira njegovu sudbinu. Prekinuli su me u pisanju, valjda cu se nakaniti da napisem i drugi deo uskoro.

05.02.2017.

Kannst du auch nicht schlafen?

ponekad imam utisak da sam porasla i da sam se naglo promenila. u tim danima, sve deluje sofisticirano, na mestu; čak i misli, koje su uvek zbrkane. svaki pokret koji načinim dobija na vrednosti, svaka poza odaje određenu vrstu dostojanstvenosti, ako se to može tako nazvati. a onda to odjednom nestane, i sve se vraća prvobitnom haosu. kao kada kupite nove patike, pa vas prve nedelje obuća žulja, tako se i moja koža rasteže i savija, te mi nekad padne na pamet, kad to Nešto nestane, da sam se samo navikla na promenu, ali to ovde nije slučaj-ja nazadujem i vraćam se na ono što sam bila pre tih čudnovatih momenata. i kao što je Rumi napisao kada se zapitao Ko sam ja, tako se ni od moje sudbine ne može pobeći(kao ni od pitanja koja mi ona donosi), jer kad joj zalupim vrata ona na moja ledja preko krova padne, a ja onda žalim što nisam lepo otvorila, jer sad moram da popravim krov. Više u mojim mislima nije aktuelno Ko sam ja. nisam jos spremna da odgovorim u potpunost na to pitanje. za sad mogu samo da kažem samo da sam duša koja i dalje traga za odgovorima i spokojem koji oni donose. iskreno, ne znam više ni šta znaši biti spokojan. zaboravila sam period u kom sam nemarno kaskala kroz život, ostavljajući jedva vidljive korake kroz pesak. zaboravila sam čak i kad sam počela da tragam i da brinem, prvenstveno za sebe pa i za život ljudi koji se odvija oko mene. možda sam zaista porasla onog trenutka kad sam prestala da se opirem svojoj prirodi-da volim. ali čak iako u meni sada ima više ljubavi neko ikada ranije, imam utisak da opiranju nekada neće doći kraj. šta više, možda me malčice i plaši ta utopijska ideja o meni idelanom životu, neglde na planini bez čvora u stomaku, okružena ljudima koje volim i koji me vole. sada je meni to strano. veoma strano. još jedna stvar pre nego što se vratim na prvobitnu temu, vodim se filozofijom da ako mi je ljubav osećanje koje dominira u odnostu na sva druga osećanja, i ako je nesebično i neizmerno dajem drugima, ona se reflektuje i zapljuskuje me svojim talasima. možda to što ja delim nije ljubav, jer postadoh umorna, ne od same ljubavi, već od njenog nedostatka, jer nekako mi deluje da ona samo u jednom pravcu teče, iz mene a nikad ka meni. možda ja previše tražim. zar je previše želeti biti voljen? ne u romantičnom smislu, ne. jednostavno voljen u smislu koji ti odaje da te druga osoba ceni i poštuje kao ljudsko biće sebi ravno. imam i ja momente kada sebičnost nadvlada volju, i ovom prilikom ne želim da kažem da sam ja neko nesebično dete koje zrači ljubavlju, kvazi prosvetljena osoba koja je uvek srećna i svaka druga reč joj je Namaste, ne, već naglasih šta sam, kad se već etiketiramo, da onda idem do kraja, ali kako god da okreneš, poenta je da mi fali nešto, cepa me. da se vratim na ono što sam prvobitno htela reći. S obzirom da Ko sam ja više nije na počasnoj poziciji broj 1, moralo je nešto novo izroniiti na površinu da bi uzburkalo, a samim tim i održalo, moju radoznalost. jedno od glavnih pitanja koja postavljam sama sebi je Šta sad. I Šta sad? ne znam. ne znam ni gde sam ni šta sam a kamoli šta da radim. teoodorin tekst me je zaintrigirao, kaže počni sa onim što već imaš, i tako meni sine da nemam ništa, te me uhvati panika. al onda shvatih da imam volju, a od volje sve nastaje, ako je imaš, naravno. okej, imam volju šta sad sa tom voljom da radim? da li da je pustim s lanca da sama sebi iskopa grob ili da je polako, taktički na to navodim. eto. ništa ja ne znam. u svakon tekstu se pojavljuje „ne znam“, na svako pitanje ja prvo odgovorim sa ne znam, čak iako znam odgovor, ne znam mi je uglavi ne znam mi je u nogama ne znam mi je u srcu. čak iako volja uspe da nadje svoj put do ostvarenja, ja tad ne bih znala šta da radim. i onda shvatih da je to jedan veliki problem, ne samo kod mene, već generalno kod ljudi. sve to je malo kompleksnije(makar u mojim mislima), te ću se truditi da ovo na što jasniji način pojasnim: Recimo da ja, jelena popović, imam za cilj da budem direktor. naporno radim na tome, završavam kojekakve fakultete, upoznajem ljude i sklapam veze koje bi mi kasnije pomogle na svom putu do direktora, ja maštam o tome kako sedim u crnoj kožnoj stolici, u poslovnom odelu, potpisujem neke papire sa osmehom na licu. i posle određenog perioda, postadoh i ja direktor, kupih dobar stan u centru grada, auto i uplatih aranžman za dve osobe. potpisujem papire vrtim se na crnoj kožnoj stolici i odjednom mi postaje dosadno. e, tad se ja pitam šta sad i tako mi prodje prva nedelja na novom poslu. druge nedelje sam opet u kancelariji, potpisujem papire, vrtim se na stolici, odlazim na sastanke i trabunjam o budžetu firme, ja se pitam šta sad. tako prodje još nekoliko nedelja, možda čak i meseci, ja sam dobila ono što sam htela, ali sada nemam kuda da idem. stigla sam na najviši stepenik koji sam sebi zacrtala, i sad kad sam ostvarila šta sam još davno namerila, ja ne znam šta ću sa sobom. tada počinju preispitivanja, kašnjenje, i realizacija da ja nisam ni želela da budem direktor, jer se ispostavilo da direktori imaju mnogo više obaveza nego što sam ja to očekivala, i da to uopšte nije onako kako sam ja zamišljala. i bum, evo onoga što doktori zovu hronična depresija. nisam ja (jelena direktor) depresivna, ja sam samo besciljna. shvatih sad nakon ove kratke parabolice da ja neću znati šta da radim sa svojim životom dok god budem imala nešto ka čemu bih mogla stremeti... čak iako to Nešto nije neka abnormalna životna transformacija. zato večeras bacam sve u vodu. ja nisam slikar, ja nisam pesnik, ja nisam sada na planini i nisam okružena ljudima kojima bih eventualno zelela da budem. ali zato sam ja u čitavoj ovoj minuti, moja se duša od sad u sekundama ogleda.

20.01.2017.

Poema koju će ovaj sajt da morfuje u nešto ne(estetski) prihvatljivo.

Nemoj me ostavljati večeras
Ja znam
da već neko vreme
kraičkom oka posmatraš vrata
i bosa stopala koja streme ka trotoaru
pod pokrivač sakrivaš
kako bi svoje planove zataškao
i znam da si u mislima već daleko otišao
i da je to razlog zbog kog
već dve nedelje čitaš stranu 62
ali opet te molim
nemoj me ostavljati večeras

Nemoj me ostavljati večeras
iako se već danima štekam hrabrost i strpljenje
da ti uputim ove reči
u poslednjem času
zato nemoj trošiti snagu
na ustajanje iz fotelje
nabij ponovo glavu u tu prokletu knjigu
i sačekaj da zora svane
pa onda idi što se mene tiče
kuda te duša vodi
strpi se još malo ali
nemoj me ostavljati večeras.

Nemoj me ostavljati večeras
iako sam umorna od tvojih naglih vizija
i propagiranja o boljoj budućnosti
počela je da mi se gadi
ta tvoja želja za običnim životom
koji će doći kad naučiš sve sa strane 62
jebala te ta knjiga više
i sve knjige koje planiraš da pročitaš
ali ne smeš
eto rekla sam
izadji napolje i smrzni se
apsolutno me ne interesuje šta ćeš i kako ćeš
samo znaj da molbe nisu proizašle
iz moje zabrinutosti za tebe
ja sam jedno nazasićeno djubre
i zato nemoj me ostavljati večeras.

Nemoj me ostavljati večeras
odzvanja mi u glavi mantra
ali ti kao da me ne čuješ
i treskaš vrata za sobom
nisam očekivala da ćeš se vratiti
te me ne pitaj kako mi je protekla noć
nego deder ti otvori tu knjigu
dok ja pakujem svoje stvari
i slušam šta imaš da mi ispričaš
od dogodovština sa kratkog putovanja
nemoj me ostavljati danas
gle kako se odjednom sve preokrenulo
već sam ti rekla da sam djubre
i zato se nemoj truditi da me zaustaviš
izašla sam napolje
i tresnula sam vratima
hladno je
vraćam se nazad
samo da ti kažem
nemoj me ostavljati večeras.

05.01.2017.

Sahrana, drugi fles bek. aka ne odustajem ipak od erika.

To je bio dan koji bi se mogao okarakterisati atributom “kao iz filma”, iako je ono što je donosio sa sobom bilo baš suprotno tome. Ne, ovo nije bila scena, postavljena da opčini masu i prikupi prilog za bolesnu decu, a ni Erikovo lice nije bilo sumorna, izobličena luttkarska maska koju su dodatno nakaradili u ime tradicije pozorišta- taj dan je bio poprilično stvaran, stvoren kao i svaki drugi dan- jedino se Eriku činio kao godina bez početka i kraja ili pak paraliza sna koja se nadogradjuje pred njegovim uzdahom, dok on , iako se trudi oz petnih žila, ne može da načini pomak i otera bića iz pomrčine. Kada je otvorio oči, prvo je ugledao Arla kako bdi nad njegovim umornim telom. Starac je sa strpljenjem čekao da njegov prijatelj ustane iz kreveta; možda mu je čak svojom smirenošću davao znak da ne treba žuriti, i da je u redu ako odluči da odloži naredne događaje na par sekundi. Ipak je i on čovek, i zna kada treba otići korak u nazad, i tamo nadoknaditi preskakanje srca i promašene uzdisaje. Ono što Arlo nije primetio je da je prvi deo preživljavanja ovog dana bio suviše lak za Erika. Podigao se iz postelje i nakvasio grlo hladnom vodom, te se oteturao do kupatila pored sobe Arlovog sina gde je ispraznio bešiku i uskočio pod vreo tuš. na osnovu njegovih pokreta, mogao sam da zaključim da još uvek ne razmišlja ni o čemu. pre bi se reklo da je dospeo u stanje gde svest postaje potčinjena nesvesnom, i gde nema misli ni osećanja- pokreću ga samo mehaničko sporo disanje i dobro poznavanje jutarnje rutine. poželeh da ga dotaknem, te ispružih ruku, ali od mene ne bi ništa sem pare. došlo je vreme za prvu spoznaju. prođoh duhom kroz njega, i on na to trepne. da imam ruke i noge, telo bi mi se naježilo poput njegovog. iako je na njegovom licu i dalje bilo pene, on ugasi tuš, obavije se peškirom i izjuri iz kupatila. vratio se u sobu gde je arlo i dalje spokojno sedeo i sa uzbudjenjem ga pitao: “da li veruješ u zagrobni život?” starac se glasno nasmeja, mada je bilo suviše kasno da se zaustavi ,i pogleda ga sa tugom u očima. “Razumem tvoj bol, dragi prijatelju, ali moj odgovor ih neće vratiti. čak i da postoji, njih više nema, a ti ćeš vremenom pronaći snage da nastaviš dalje. pred tobom je dug put, a njihova smrt možda tvoja lekcija. Mani se sad toga, vreme je da se presvučeš. uskoro će se pojaviti rodbina.” Arlove reči je Erik dočekao sa očekivanjem. šta više, to pitanje nije ni bilo upućeno njemu, već se ono samo izrojilo iz njegovih glasnih žica, kao neki vid upozorenja upućen radije samom sebi nego bilo kome, te odluči on da ono što je ušlo na jedno uvo, kroz drugo otpusti. Njegove reči ga pak podsetiče na Nou, koji je već uveliko trebao da stigne. Znajući Nou, erik ga pozvaše na šta mu ovaj odgovori prekidom veze. Erik zakolutaše očima i nazva ga ponovo. Posle drugog zvučnog signala, odazva se sa druge stane veze uznemireni glas: “Eriče! Rado bih ćaskao sa tobom, ali drezdenski vetar mi oduvaše kišobran! Kurvini sinovi, najavili su relativno lepo vreme. U svakom slučaju, javljam ti se kad stignem u kancelariju. Pozdravi Klaru i izvini joj se na propuštenoj večeri!” iako je očigledan monolog odavao utisak da će Noa prekinuti vezu, umesto prekida signala se čuo samo vetar. Erik nije znao šta da mu kaže. Ostavio mu je desetak govornih i teksutalnih poruka jer se dotični nije javljao, te je očekivao, iako to nije bilo karakterisično za Nou, da je u periodu od nedelju dana pročitao maker jednu. A iz svake je mogao da zaključi kroz kakav pakao mu prolazi najbolji prijatelj. “Eriče, da li možeš…” to je odjeknulo pre nego što mu erik prekide vezu. “Sad si ga, druže, preterao!” reče on kroz izdah i okrete se ka ogledalu kao da se ništa nije dogodilo. obukao je belu košulju i crni sako, i kao detalj na to dodao crnu leptir mašnu. nije baš to bila odeća za sahranu, ali starac je samo to imao da mu ponudi nakon što je erik izjavio da ne želi da se vrati u stan i pokupi nešto prikladnije(niti je tražio da iko to uradi umesto njega). U dnevnom boravku se već nakupilo dosta ljudi. Ono što me je zabrinjavalo je tišina iza tihih jecaja i vapaja ožalošćenih. nije bilo nikakve muzike, pa maker ona i sumorna bila, koja bi prigušila sveopštu tugu i učinila atmosferu koliko-toliko podnošljivijom. erik je sišao sa stepenica i većina prisutnih je gledala u njegovom pravcu, potajno analizirajuči sa blagom dozom očekivanja da i on brizne u plač. jer šta je za njih tuga ako se ne deli, i da li je bol istinski ako se na licu njegove braze ne ocrtavaju? ali ništa od toga iz njegove biti nije proizašlo. Jer presušiše njegove suze u Arlovom zagrljaju i zanemeše njegove usne pri saznanju da osoba koju je najviše od svojih priatelja voleo neće biti pored njega dok bude gledao kako mu pravo na voljene vreme krade, i sećanja zajedno sa njima zemlja zatrpava. Dopustio je ipak sebi da se rukuje sa ljudima i u stanju polu svesti klima glavom kao znak saosećanja i razumevanja zajedničkog bola. kada je gužva prošla, povukao se u ugao sobe gde je ispijao roze, klarino omiljeno vino, i čekao da ceremonija konačno počne. bio je nestrpljiv, ali to nije bila tipična nestrpljivost, već radije ona nelagodna- želja da ono što sledi prođe što pre. a kada je taj čas konačno došao, vratilo mu se sećanje i njega obli tuga jer nije imao vremena ni da se pozdravi sa njima poslednji put. i dalje mu se ideja o zagrobnom životu rojila u mislima, teodluči da veruje da one pored njega stoje, što ga umiri donekle, jer je telepatijom pokušavao da im kaže koliko ih voli. na groblju su se odvijale tri sahrane u isto vreme. Vivijan i klara sa leve strane putića, i neki pensioner sa desne. čovek sa desne strane verovatno je imao oko sedamdesetak godina,što vrati eriku osećaj da mu je vreme isklizlo kroz šake poput nauljene slamčice. avgustovsko sunce je pržilo i presijavalo na kovčezima sahranjenih. jedino kovčeg onog dekice je bio otvoren. klara nije bila religiozna, te je erik pretpostavio da ne bi želela ceremoniju. vodjen tim mislima, naredio je da kovčezi budu spušteni kada on da znak, ali prošlo je pola satai ljudi su već krenuli svojim kućama, te Arlo pogleda u svoje radnike i pokretom glave ih ukaza da urade ono zbog čega su došli. kanapi su obavijeni oko kovčega, dva crna oklopa nestaju ispod zemlje, a erikove oči kipe i upućuju poslenji pogled na stari život. I uroniše one u zemlju, a zajedno a njima i erik, doduše u svoj kovčeg, u kom ne trepće ii z kog ni moja duša ne može da ga istrgne.

31.12.2016.

slusa se Fink, te je ovo Sort of revolution

dobijamo ideju o globalnoj povezanosti tek kada odzumiramo sliku sa našeg egoističnog ja i osvrnemo se oko sebe. na primer, nekom je juče zakasnio autobus, te je sišao na željenu stanicu u 6.43 umesto deset minuta ranije, a meni je baš tada ponestalo rolnica sa kremom. iako je dotična persona kasnila na neki tamo važan sastanak, odluči ona da ipak udje u pekaru i kupi akciju iako sam tri puta ponovila da nemamo rolnice, te je ta rolnica pripala meni na kraju smene, rolnica koju sam odnela dajani, koja je bila srećna zbog rolnice.. ali eto izgleda da je Univerzum odlučio da usreći dajanu, te dajana tu rolnicu i dobi. to je bio samo jean banalan primer(koji se ne odlikuje kompletnom istinitošću) kako bih dočarala ono što ne znam drugačije da objasnim- globalnu povezanost iliti kolektivnu svest koju pokreće Nešto što je napravilo gužvu, namamilo dečka da udje u pekaru i goricu da zaboravi da ispeče rolne. isto tako je taj zakasneli autobus(ako je uopste zakasnio, morala sam da ubacim određene stavke kako bi čitaocu bilo jasnije) imao uticaj na saobraćaj, na ljude u okolini i one koje se voze u njemu, i ta zakasnelost je nekome ulepšala dan, a s druge strane nekog totalno izbacila iz takta. i sve je t o deo mreže koja se širi u nedogled, nikada nije imala početak, niti će spoznati kraj. opšte je poznat pojam svesti i samosvesti, te ne želim sada da ulazim u te vode... ali iako neki te pojmove prihvataju na svesnom nivou, odredjeni broj ljudi(čak i iz te grupe) ne gleda na Zemlju kao na jedinku-organisam koji se sastoji od mnoštvo ćelija i funkcioniše kao jedna velika ćelija, koji zahvata i ulazi u život „običnih ljudi“iliti u žargonu „nas smrtnika“. Postoji jedan natpis pored kog prolazim svakog dana, i uvek me nešto natera da podignem glavu svaki put kada autous kraj njega zastane. ne mogu konkretno da se setim šta piše, ali je na foru „nemoj biti smoren, joj :3“. i meni to izmami osmeh, i tako se ja nasmejana okrenem u trenu i prodjem pogledom preko ljudi sa kojima putujem, jer kako kažu osmesi su zarazni, te je možda i moj osmeh izmamio još jedan, ili pak smorio dodatno nekoga ili rastužio.. ne znam, ali znam da sam malčice skrenula sa teme, ali nije kao da moji tekstovi imaju smisla, te mi ne vredi da brišem sve i pišem ponovo. u svakom slučaju, želela sam to da pomenem. anyway, otuđili smo se previše i od sebe samih i od drugih. svi su se nekako povukli u sopstvena energetska polja koja niti istražuju niti pokušavaju da spoznaju šta je van toga, što dodatno doprinosi manjku empatije i razumevanja drugih, kao i spleta dogadjaja i susreta koji se odvijaju nama pred nosem. eto šta nam se desi kad dodje do moždane hibernacije. ljudi više ne opažaju, nisu radoznali. nisam ni ja, te je ovo možda na neki način kritika u svoje ime, ali o osećaju krivice razglabam već neko vreme, i imam utisak da nisam još sebi pojasnila neke stvari da bih mogla o tome da pišem. nakon još jednog pokvarenog usb-a odlučila sam da počnem na papiru pisati, ali i meni je počela drhtati ruka, jer eto dodjoh i do tog momenta kada ne mogu da ispratim tok misli. kažu da neke ptice nikad ne polete, a meni ta izreka veoma para uši, te verujem da iza svake pokunjene ekspresije živi biće koje nije zalutalo, već polako kaska ka svom domu. a kada se svi vrate svojoj kući i nadju pogodno sjatište, na zemlji će vladati harmonija na globalnom nivou koja će se odlikovati prvenstveno ljubavlju i razumevanjem, a kada u nama preovladaju te stavke, sve ostalo prihvatamo sa radošču, neće više biti zakasnelih autobusa, ili pak to neće biti bitno...

31.12.2016.

Akher zapheer.

rodio se, i stvoritelji mu odsekose udove i zamenise ih kartonskim rolnama i rdjavim konzervama kako ne bi mogao da ih dotakne. zapecatise mu usne, te vapaji vrmenom utihnuse i prigusise lupanje srca koje se otudjilo i pocelo da kuca samo za sebe. jedino mu ostavise oke kojima cesto posmatra nebo i zapaza na njegovom dnu otiske bozije i nikako da mu sine da li su bogovi pali na kolena kako bi ga ponovo pronasli ili pak molili za oprost. juce je trazio od njih sunce... i dobi on sunce kao vid iskupljenja u ime stvoritelja svojih. ali ne dobi ono za cime traga, ono sto nije ni smeo da zatrazi, bar ne pod ovim nebom, te odluci da nadje novo, nebo koje ispusta ritam umesto uzdaha pod kojim nema poslednjeg izdisaja nebo po kom bogovi ne puze.

25.10.2016.

nice vice sa planine "stoj!"

moja dusa je mlitava, otromboljena; poput zelatina u maminoj torti sa visnjama ili pak nalik sarenim ljigavcima koji vise iznad glave kada se decija umesanost u igri zalepi za plafon. dusino omiljeno godisnje doba je jesen jer ona se na toploti razvlaci i prilagodjava, mulja se u rukama, cepa se kasikom, prave se od nje skulpture dok iz ogromne peci za susenje cigle ognjevi cijucu pesme stvrdnutih saksija. ume ona da se okameni kadkad i da ti se skore oko zanoktica, ali samo ako je previse gnjavis .. i podbadas... nemoj shvatati to kao formu apatije jer tanka je linija izmedju pojmova suprotne polarizacije. ...njena je boja modro plava sa ponekim izlivom ljubicaste i zelene, te me podseca na norveska svetla; na prvi pogled hladna i lelujava, u vecitom snu vreba odsjaj iz tudjih ogledala. dolazi zima. ljubaznost je poljubila mrak kada je ista ta tmina u njoj pokusala da se sjati. saksijama nije drago, kao da im je cilj da je stvrdnem. epa, drage saksije, ja ne dam, svoju dusu ovom gradu ne prepisujem. njen sapat ce se cuvati u 95ici, njen lavez razmenjivace psi na studenjaku, njena strpljivost cekace i dalje na trotoaru dok crveno svetlo mami ljude da poginu i njena sustina ce se odlikovati u recima "molim" i "hvala". moja dusa je mozda mlitava, ali ona i dalje pripada meni.

29.09.2016.

Preseljenje.

neke stvari su trebale biti spakovane u kutiju od momenta kada se za njih pojavilo mesta u mom životu. neke su čak, u kutiji a da ja to ni ne znam, jer ne mogu ni da se setim šta me je navelo da ih spakujem, dok ima i onih kojima u kutiji nije mesto, pa ih svakako uvek sa sobom nosim. čudno je seliti se. ovo nije tipično veliko spremanje preuređivanje i premeštanje vaze sa police na sto; ovo je temeljno čišćenje, provetravanje i odricanje svega onoga što sam čuvala. preseljenje je čitanje starih pisama i bacanje istih, prolaženje kroz stranice svezaka iz treće godine i oživljavanje improvizovanih crteža u uglovima listova. klize mi kroz ruke u kantu olovke i potrošeni lakovi za nokte, citati koje sam zapisivala i stari system of a down i bad religion bedževi, trzalice i lančići. da nisu ovakve okolnosti, pogađalo bi me to. od te ideje privrženosti materijalnim stvarima odlutala sam do sledeće misli iz koje se izrodio zaključak da je mojih nepunih 19 godina stalo u svega nekoliko traljavo sklepanih kartonskih kutija. ne znam da li sam time zadovoljna ili me nedostatak nečega izuzetno nervira.
stvari koje su bile razbacane u ormaru počivaju na uredno složenoj gomili, gotovo je, dajem im do znanja da se ovde više neće vraćati. smešno mi je to što će crteži na zidovima biti uskorno ostrugani ili prefarbani i ljubičasta neispavanost moje sobe napiće se sočne zelene boje i sijalice će buknuti osvetljavajući tuđ nered i tuđa sećanja, kao da mene tu nikada ni nije bilo. konačno se poklopilo sve. kroz par dana ći zatvoriti vrata i dobiti nove ključeve koje nikada neću moći smatrati svojim, spavaću u krevetu koji nisam prvi put ja namestila kada je bio kupljen i praću ruke u lavabou nad kojim je neko skupljao hrabrost da nastavi, ili pak bodrio sebe da procunja kroz policu i završi svoje poglavlje.
čak iako će sve što mi sleduje za mene biti strano, u tuđem domu ću se osećati mnogo toplije.


Stariji postovi

<< 02/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
262728